By Desanka Maksimovic [Serbia]

作者：戴珊卡·马克西莫维奇 [塞尔维亚]

Recitalist：Aleksandar Vucic | Serbian President

为你读诗：亚历山大·武契奇｜塞尔维亚总统

当我登高，看向

Кад се попнем на вис

我们的远山、

одакле се виде наше планине

错综复杂的沟壑、

и замршени сплет јаруга,

银光闪闪的河流、

и река сребрне црте,

随风摆动的橡树、

храстови мирни забрани,

默默点头的植物、

биљке лелујаве и крте,

红色的屋顶，

црвенокапи домови;

以及一堆堆的稻草：

у хрпице сабрани:

当我静听树林在早晨交谈，

кад ослушнем јутарње шума проговарање,

鸟儿因欢乐而啼叫，

глас птица што од радости луди,

溪水发出孩子般的呼声，

дечачку вику потока

青草窸窸窣窣，

и лулујање траве;

感觉世界

и, као поновно света стварење,

就在我颤抖的眼睛前

кад затрепери

重新形成，

испред ока

光和雾纠缠在一起，

то светлости и магле комешање,

我开始了解自己。

почињем себе да разумевам.

那里，写着我所相信的、

Ту је записано оно што верујем,

我期盼的和我梦想的。

што чиним и што сневам.

那里，就像是命运的掌心，

Ту је као на судбине длану

早已昭示

унапред речено

思考的路线和期盼的终点，

шта ће кад бити вољено и мишљено,

昭示了终将失去和逝去的一切，губљено и речено

也昭示了，生命的浪潮什么时候

и живота таласи кад ће

卷起，什么时候平息。

да дину и кад да стану.

在故乡里陪伴着诗人的

Безбројни мали богови

数不尽的神灵啊，

што у завичају прате песнике

他们早就知道了我所有的诗句

унапред су певали и знали

并早已将其唱出；

напамет све моје стихове;

在我的创作和我的造化里，

с свему што сам чинила и створила,

比我的祖先更深邃的

више него прадедовске, и моје,

是神灵宽广的胸怀。

има широке душе њихове